Izbor je tvoj ili moj – pitanje je sad!

Svako od nas svome detetu ili deci želi najbolje i uopšte se ne postavlja pitanje moći koju naša ljubav prema deci ima. Pitanje se postavlja kako tu ljubav i manifestujemo, kako je živimo sa svojom decom. Ako roditelji nisu sigurni da li to dobro rade, onda neka pogledaju u svoje dete i vide, čuju i osete njihove reakcije, njihove odgovore na pokazanu ljubav.

Ljubav nisu ni tableti još u predškolskom ili ranijem uzrastu, ni tržni centri, ni letovanja i zimovanja u, ne znam kakvim sve, odmaralištima, ni garderoba, “tiketirana” (ovo “tiketirana” obožavam i često citiram pacijenta koji mi je jednom prilikom skrenuo pažnju da mu se trebaju ispuniti sve “želje” po pitanju terapije i dijagnostike, jer nosi upravu TU vrstu garderobe. Tada, a bilo je to pre petnaestak godina, nisam razmišljala o detetu ili deci tog pacijenta, kakva rastu. Ovoga momenta bi se verovatno i zabrinula).

U najvećem procentu na terapiju mi dolaze deca (i/ili roditelji) koja su imala SVE, kojima je SVE omogućeno i pruženo. I ovde uzrast nije odlučujući faktor. Što su stariji situacija se komplikuje. E, tu dolazi onaj trenutak kada sam vam rekla u početku priče – oslušnite svoju decu, ugledajte njihove reakcije, osetite njihove potrebe.

Porodično okruženje i sva dešavanja i kontakti unutar istog  su osnova na kojoj dete uči kako da organizuje vlastito iskustvo i kako da se njime služi u kontaktu sa drugima.

Porodice razvijaju tipične obrasce organizovanja svesnosti, pregovaranja o individualnim željama i interesima  i stvaraju zajedničke planove i angažovanja. Na osnovu takvog, za svaku porodicu specifičnog i jedinstvenog stila kontaktiranja organizuju se načini razmenjivanja iskustava i intrapsihičkih procesa unutar same porodice. Bilo koji stil porodičnog kontaktiranja može sadržati otpore, načine izbegavanja kontakta ili postizanje samo neke vrste kontakta. U psihoterapiji ti unutrašnji odgovori (mehanizmi odbrane) pojedinca na različite situacije ili osobe od bitnog su značaja za dijagnostiku i dalji rad sa detetom, ali i sa roditeljima.

 I zato kad sledeći put dođete u situaciju da slušate potrebe svoga deteta (ovde se ne misli na materijalne), pre nego što odreagujete, zastanite za trenutak i zapitajte se da li je vaš komentar pripada vama, da li je autentičan. I potrudite se, ne da odslušate svoje dete, već da ga uistinu i čujete.

Sve ovo važi i veoma je bitno kada su i izbori zanimanja ili škola i fakulteta u pitanju. Deca su deca i imaju potrebu da udovolje, usreće roditelje prihvatanjem njihovog izbora škole. To ne znači da možda i samo dete ne bi to isto zanimanje ili školu izabralo, samo nije pitano, nametnuto mu je. Obzirom na razliku u godinama, roditelji su sigurni da njihovo iskustvo, znanje, obezbeđuje bolji i sigurniji izbor. Bolji – za šta? Sigurniji – za koga? Kako onda da očekujete da dete, a jednog dana odrasla osoba, majka ili otac, znaju da je to njihov izbor? Kako da budu zadovoljni urađenim, da uživaju u vlastitim rezultatima? Kako da ih osete, da se ponose na svoja dela, kad podsvesno, u telu, u psihi, u duši oni ih doživljavaju kao zadovoljenje roditeljskih želja? S druge strane, dete je podeljeno između udovoljavanja bliskim drugima i sebi. Eto terena za prkos, borbu i sukobe.

Kako to izgleda u praksi? Sećate se iz prošlog teksta devojčice koja ćuteći sprema prijemni za „najbolju“ gimnaziju u Beogradu. I taman ja da pitam, po čemu je najbolja (misleći na prirodne ili društvene nauke, uspehe intelektualne, na takmičenjima, i sl.) kad kaže mama: „Znate, to je takva gimnazija, da profesori vrlo pošuju decu i njihove želje i gde se ne dolazi bilo kakvim autom“.

I pre nego što počnete da se zgražavate i cokćete, postavite sebi pitanje kako ste vi odabrali školu za svoje dete? Po teritoriji gde se nalazi? Po osobama čija deca deca idu u istu? Zato što vi niste imali prilike kao dete da „primirišete“ toj školi ili tom krugu ljudi? Ili zato što ste seli i razgovarali sa svojim detetom šta mu ide, šta voli, gde vidi sebe u budućnosti, a onda i kreativno iskoristili te tablete i tehniku koju deci obezbeđujete i zajedničkim snagama pronašli školu koja vašem detetu može traženo da ponudi na najbolji mogući način.

Kako se ova priča završava? Ima više varijanti (da se razumemo, „ne javlja“ mi se ishod! Ovo su, naravno, primeri iz prakse). To divno, poslušno dete kome je sve obezbeđeno, zaglavi sa ispitom, tamo negde na kraju fakulteta, pa na kraju i odustaje od svega (uh, tad tuge i roditeljske razočaranosti) ili napusti čak i željenu srednju školu (jer je bilo preforsirano od strane roditelja) ili postane profesionalno ostvareno, ali potpuno nezadovoljno, usamljeno, anksiozno, prenervozno ili depresivno, nezainteresovano, hladno (desenzitizovano) ili razvija somatske tegobe (migrene, aritmije, bolove u stomaku, štitna žlezda uvek odreaguje, a tu su i neurološke tegobe, dermatološke,  itd.). Ekstreman slučaj je bio da dete (profesionalno maksimalno ostvareno, pa mami i tati srce na mestu) prekida sve odnose sa roditeljima, kada je ostvareno i u roditeljskoj ulozi. Ovde su svi povređeni i svi stradaju. Hoću reći, posledice dečije prezaštićenosti osećaju svi.

I opet ću vam ponoviti – Ne trudite se da prezaštitite svoje dete. Razvojni strahovi normalna su pojava, za razliku od neurotskih. Normalno je da se dete plaši, da zna da plače, da kaže da mu ne prija. Sve drugo bi bilo ne baš normalno (da ne kažem nenormalno). Neurotski strahovi su posledica slabosti u odnosu roditelj – dete (Munjiza M. Psihopatologija svakodnevnog života, vodič za zdrave i bolesne, za roditelje i njihovu decu. Beograd, 2015).

Zaista, iskustveno, rezultati rada psihoterapeuta sa decom i roditeljima, vide se kod dece sa dijagnostikovanom astmom, alergijama, ekcemima, stomačnim tegobama, i sl. Individualni rad sa decom i roditeljima je bio osnovni metod implementacije geštalt terapije u pedijatrijskoj ordinaciji. Uporedo sa medicinskim tretmanom primenjivala sam geštalt terapiju u radu sa decom i roditeljima. Broj akutnih asmatičnih napada se smanjio, kao i jačina istih. Ovi rezultati su bili izuzetno značajni u tzv. stresnim situacijama koje su ranije bile značajne u anamnestičkim podacima. Slična situacija je bila i sa povraćanjem ili dijarejama. Moj rad, kao  geštalt terapeuta, odnosio se na horizontalni odnos. Upravo takav odnos je omogućio holistički pristup kako pedijatra tako i geštalt terapeuta. Zajedno sa decom i roditeljima istraživala sam nijasne u odnosima koje kreiraju (poseban značaj dajući sadašnjem momentu). Radila sam na poboljšanju kontakta dece i roditelja. Na ostvarivanju zdrave, kvalitetne komunikacije.

I za kraj ne zaboravite – “Rđavi su oni roditelji koji zaboravljaju grehe svoje mladosti”, kaže Onore de Balzak i eto neka baš ova misao bude neko pravilo broj jedan koje ne treba da smetnete sa uma. Svi smo mi prošli kroz taj predivan period  mladosti, ludosti, traganja, pobune, pa ako nismo sami naučili na primerima svojih roditelja, obezbedimo našim najvoljenijima da s ljubavlju i radošću, s ponosom se prisećaju današnjih dana, jednom kad budu naših godina. Deca nemaju drugoga do nas roditelja da im tu privilegiju voljenja, uživanja i poštovanja života priušti i to bez nadoknade, bilo koje vrste.

Napomena: tekst je prvi put objavljen na sajtu www.organvlasti.com