Pitanje bola u pedijatrijskoj populaciji sve je aktuelnje u poslednje vreme i to je bio razlog pokretnja istraživačkog rada na temu bola kod dece i adolescenata od strane M. Psych. dr Olivere M. Ćirković i odabira iste za doktorsku disertaciju.
I kada dijagnostikujemo bol u populaciji dece i adolescenata, retko ko se usmeri na uzrok, svima je značajnije da bol što pre nestane. Ne retko deca ostanu da pate. Nauče sa tom patnjom i da žive.
Zašto bol kod dece i adolescenata?
“Kod pedijatrijskih pacijenata, od ranog detinjstva do adolescencije uobičajeno je da bol, od strane odraslih, ne bude prepoznat i da je nedovoljno lečen”, navode autori u radu „Lečenje i prevencija pedijatrijskog bola kod hospitalizovane dece”, koji je objavljen u februaru 2020. (Friedrihsdorf, Stefan J, Goubert, Liesbet, 2020).
Međunarodna asocijacija za proučavanje bola (IASP) definiše bol kao „neprijatno čulno i emocionalno iskustvo povezano sa stvarnim ili potencijalnim oštećenjem tkiva ili nalik na ono povezano sa stvarnim ili potencijalnim oštećenjem tkiva“. U medicinskoj dijagnozi, bol se smatra simptomom osnovnog stanja. Kao neprijatan osećaj bol može da varira od blage, lokalizovane nelagodnosti do agonije.
Bol ima više uzroka. U skladu sa uzrocima i individualnom percepcijom deca i adolescenti mogu reagovati na različite, individualne načine. Značajan je multidisciplinaran pristup, koji se sve češće praktikuje u svakodnevnoj lekarskoj praksi.
Interdisciplinarni pristup kombinuje:
– Rehabilitaciju
– Integrativnu medicinu / aktivne tehnike uma i tela
– Psihološke intervencije / psihološku podršku
Dečija psihopatpologija
Čini se da je normalizacija svakodnevnog pohađanja škole, sporta, društvenog života i spavanja najefikasnija kombinovanjem više tehnika podrške, od medikamenztozne do psihološke (Broome, Richtsmeier, Maikler, Alekander, 1996; Deshpande, Mailis-Gagnon, Zoheiri, Lakha, 2015).
Dečija psihopatologija ne manifestuje se iznenada, niotkuda, uvek ima rane znake. Retrospektivno, tokom psihoterapije, lako je identifikovati one vidljive signale koji su ostali neprimećeni ili koji nisu bili ispravno kodirani.
Deca su prilagodljiva. Njihova prirodna fleksibilnost i mašta stvaraju kreativna rešenja koja im mogu pomoći, privremeno, da podnesu svoj bol, čak i bez rešavanja izvora nevolje (Francesetti, 2016).
Podrška deci i adolescentima koji pate od bolova, različitim medicinskim procedurama, bez psihološke podrške (psihoterapije) ne postiže najbolje rezultate. S druge strane, lečiti bol samo psihoterapijom, može rezultirati drugim psihosomatskim patologijama. Takođe, za razliku od odraslih pacijenata, rad sa decom i adolescentima, sam po sebi (ostavljajući roditelje po strani), ne bi bio podrška navedenim populacijama istoga kvaliteta kao kada bi u proces podrške uključili i njihove roditelje.
Uloga psihološke podrške kod mladih koji trpe bol
U skladu sa etiologijom, većina zdravstvenih poremećaja dece i adolescenata u svakodnevnoj praksi pedijatara ima i izvesnu psihološku osnovu (pored načina života, kao jednog od najčešće pominjanih faktora rizika).
Deca takođe vrlo često ne mogu da prepoznaju i izraze svoju psihičku patnju kada trpe odnosi čiji su oni deo. Ne mogu da progovore i kažu: „Patim”. Oni zato pokazuju fizičke smetnje ili poteškoće u učenju u školi, hiperaktivnost ili agresivnost prema svojim bližnjima. Međutim, psihoterapeut može da uoči šta se dešava na granici kontakta kada dođe u kontakt sa detetom (ili porodicom).
Psihoterapeut će osetiti patnju koja pogađa navedeni odnos. Psihopatologija se može osetiti kao subjektivni bol, na primer kada dete obuzme anksioznost ili melanholija.
Geštalt psihoterapija, s obzirom na pojedinačne rezultate koje daje, trebalo bi biti implementirana u svakodnevni rad u pedijatrijskoj ordinaciji.
Istraživački rad u okviru doktorske teze vezane za bol, vrste bole, načine samokupiranja, upravo pokušava da definiše koji boil najčešće trpe naša deca, koliko su primećeni u stanju bola i, što je najbitnije, kako udruženim snagama roditelji, pedijatri, psihoterapeuti mogu da učine, kako bi se bol i patnja deteta na vreme prepoznala i u korenu lečila, dok posledice još uvek nisu velike i intenzivne.
Autor: M. Psych. dr OLivera M. Ćirković, spec. pedijatrije, master geštalt psihoterapije
